Vreme kada smo svi pomalo bili socijalisti

Autor: Aleksandra Cuk

Ako po navici govorite „šta sve preživesmo 90–ih“, ne budite sigurni da se baš svega dobro secate. Prilika za obnavljanje „gradiva“ i edukaciju mladih generacija bila je nedavno održana izložba „Glasacka mašina“ u Muzeju grada Beograda, gde je sve, što bi se reklo, bilo „dokumentovano“.

Kros over politickih kampanja za predsednicke izbore kroz televizijske spotove i plakate, omogucio je posetiocima jedinstvenu priliku da se ponovo izlože „mental brutal teroru“ iz tih uzbudljivih vremena, pa možda i da dožive katarzu. Izložba je bila i dobra pokazna vežba za predstojecu izbornu kampanju tokom koje ce nas stranke sigurno bombardovati svakojakim zanimljivim obecanjima.

Sve je bilo tu, pocev od rekonstruisanog ambijenta dnevnog boravka iz tih godina, preko glasackog mesta, gde drugde nego u ucionici, do paralelne stvarnosti s televizijskim prilozima.

U dnevnoj sobi s pocepanog kauca na „kamakraun“ televizoru sa šustiklom na vrhu, kako i dolikuje možete gledati spotove stranaka koji se iznova i iznova vrte. Jedan od njih je hip – hop verzija pesme „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala i to, sve uz „rešenje“ - „nije mala, nije mala, dok je radikala“. Na koju se nadovezuje pevušenje „Ja sam za promene, ako je do mene“, u izvedbi ženskog vokala, koji bi valjda u ovom radikalskom markentiškom triku, trebalo da predstavlja glas mladih.

Dafina Milanovic s druge strane staloženo porucuje:“Moj cilj je profit, zašto to ne bi bio i vaš, koji cemo zajedno ostvariti“, dok nas njen kolega Jezdimir Gazda Jezda Vasiljevic gleda s ekrana duboko uznemiren. S belom lulom u desnoj ruci i herojsko melanholicnim izrazom, on je svoje TV predstavljanje bazirao na „cistoj emociji“. Jezda je, u stvari, podsecao na stanje stvari ili na sve ono s cime bi se i onomad, ali i danas, vecina složila. „Narode, otvorite oci i pogledajte dokle smo stigli“, rekao bi, a onda nabrajao, „pogledajte kakvi su nam putevi, škole, bolnice, poljoprivreda, selo. Kolike su plate, koliko je ljudi bez posla, kakav nam je standard i dokle može da nas dovede ova hiperinflacija“, prica on dok se u „hroma kiju“ smenjuju crno beli kadrovi, koji sve ovo ilustruju. A, onda nagli rez i more - Svet Stefan, meka pop melodija i opet Jezda, sa ženom i detetom u lepoj kuci. Na ugaonoj garnituri. Pored bazena - sve u koloru.

Izborna trka 1992. baštini i neke krajnje nadrealisticke TV momente, kao recimo u spotu s Dragoslavom Bokanom u vojnickoj uniformi. On prvo kaže da je „vecna Srbija uvek moderna“, a onda nenormalno obucen sa sabljom o pojasu, obilazi grobove i spomenike srpskih junaka, spremajuci se, kako se cini, u novi boj. U spotu s Arkanom, koji „veruje u Boga i Srbiju“ pleše se i peva uz „Igrale se delije“, a Demokratska stranka ide na slavsku muzicku podlogu, to jest, melodiju „Ðurdevdana“. U video materijalu oni se opredeljuju za kolaž varijantu – Belog andela, avion što upravo polece, sportske uspehe i na kraju porodicu, kao osnovnu celiju društva. Vojislav Koštunica dosledno je ukipljen i nespreman za kamere. U ime Deposa obecava „onima koje godinama lažu, najmanje što zaslužuju – istinu“. SPS u najbolje produciranom spotu samouvereno tvrdi „Kad malo bolje razmislimo... Svi smo mi pomalo socijalisti“.

Segment izložbe pod naslovom „Paralelna realnost“, bio je sastavljen od dva video bima u zamracenom prostoru. Na jednom je konstruisana stvarnost, to jest, dnevnikov dodatak, a drugi emituje demonstracije, proteste, štrajkove. Neizbežan je susret s dizajnom plakata stranke na cijem je celu, po mnogima, heroj devedesetih - Vuk Draškovic. Naime, njegova glava zajedno sa dve kugle - žutom i crvenom levitira na plavoj pozadini postera koji promoviše Srpski pokret obnove.

Tu je bio i Muzej devedesetih kroz secanje gradana. U koloni se redaju svakojaki objekti koje su posetioci izložbe donosili i po kojima oni pamte to vreme. Uz njih su išle legende koje su donatori muzeja potpomognuti pitanjima popunjavali na osnovu licnih istorija, na primer naziv objekta: pisaca mašina; godina iz koje potice objekat:1992; šta za vas predstavlja ovaj objekat: prašinu; naziv objekta: metalni tanjir; godina iz koje potice objekat:1990; šta za vas predstavlja ovaj objekat: secanje na sve obroke koje sam u njemu pojela, secanje na baku koja me hranila. Niz nastavlja fen za kosu, uz poruku da se ona dobro osuši pre nego što se izade napolje, zatim plasticna boca s benzinom, kasete, fotografije i jedna dobro iskorišcena clanska karta za biblioteku, koju je tih 90-ih jedna mlada devojka bila prinudena da upotrebljava preko komšijske veze. Naime, kako je napisano, izbeglicama to tada nije bilo omoguceno. „Govorilo se da kradu knjige“.

Ðindic prvi

Posetioci su imali priliku da reprizno glasaju za 41 kandidata, koji su bili najzanimljiviji, najbizarniji i najopskurniji stranacki lideri u Srbiji u periodu izmedu 1990. i 1997. godine. Rezultati ovih „ponovljenih izbora“ su sledeci: prvo mesto, kao najzanimljiviem, pripalo je Zoranu Ðindicu sa 22 odsto glasova, dok je Miloševic osvoi svega dva posto. R. K.

View the original article here